Kao većina motorista dosta vremena provodim na polovnim automobilima istražujući šta to ima interesantno za pazariti. U jednom od tih skorlovanja uz jutarnju kaficu pažnju mi je privukao Triumph Trident 660. Kao pritajeni ljubitelj retro motocikla dizajn ovog motocikla me je osvojio na prvi pogled i to u tolikoj meri da sam upalila XT i otišla na Triumph demo dan, suočila se sa svojim strahom od isprobavanja tuđih bajkova i probala ovog lepotana.

Naravno između prvog susreta na plovnjacima i demo dana prošlo je neko vreme. U tom periodu sam saznala da ovaj gospodin ima 660 kubika raspoređenih u 3 cilindra. Sa svojom 81 konjskom snagom odnosno 60 kW ne spada u preterano navrtene motocikle. Ono što treba uzeti u obzir je da je ovaj lepotan težak sa svim tečnostima svega 189kg što u kombinaciji sa onim drugim parametrima daje maksimalnu brzinu od 196 km/h. Pošto zabava nije u maksimalnoj brzini već u u ubrzanju koji se često predstavljaju sa: „nećete verovati šta ovaj motocikl radi sa X njutn metra“ čiji nisam baš veliki ljubitelj, samo ću reći da ovaj gospodin ima jako dobar odziv na svom elektronski kontrolisanom gasu (u narodu poznatiji i kao ride by wire) i da bez problema može odneti nagradu – zabavan za vožnju.

Ali stvari na papiru mogu delovati drugačije nego u realnim uslovima. Prva stvar koju sam se zapitala kada sam sa sajta za prodaju motora prešla na Triumph-ov sajt i videla njihove slike bila je: „da li je to pred amnom izuzetno mali motocikl ili je gospodin koga su slikali na njemu izuzetno visok“. Ok, pročitala sam ja na sajtu dimenzije ali zaista nisam bila u fazonu da vadim metar i pravim maketu u dnevnoj sobi pa sam to ostavila za kada ga vidim uživo. Odgovor je – Triumph Trident 660 je nestandardno mali motocikl. U poređenju sa Yamahom FZ1 (možda bi bilo bolje uporediti ga sa MT-om ali znate da volim da poredim sa stvarima koje sam vozila a ne sam internet specifikacijama) sve je manje. Kada sam sela na njega stabilno sam držala obe noge na zemlji što je bilo neverovatno, ali kada sam stavila noge na fuzastere shvatila sam da su moja kolena niže nego što bi trebalo i da dođu gde treba tek kada se popnem na prste na fuzasterima, što znači da pri vožnji definitivno ima prostora za višeg vozača ali nisam sigurna kakav bi osećaj bio na stajanju i polasku.

Demo dan je bio organizovan tako da se pravio poprilično veliki krug po obodu Beograda. Daleko više i brže se vozilo nego što sam planirala u trenutku kada sam na motor sela bez jakne. Vožnja koja je uključivala, dobar asfalt, loš asfalt, magistralni put sa četiri trake i gradske uslove zaista je omogućila da osetim motocikl kako dolikuje. Prilikom usvajanja mojih komentara uzmite u obzir da sam već neko vreme na jednocilindrašu i enduro točkovima i da su moji afiniteti u vožnji malo drugačiji, a da vožnja od 30 minuta nije dovoljna da se povežete sa motociklom. Još jedna od stvari koje moram da napomenem je i ta da nisam sigurna u kom sam modu vozila jer kao neko ko nije navikao da mu motocikl ima modove nisam navikla da se previše šetam po menijima.

Sve u svemu krećemo. Lagano ga proguravam kroz gužvu i izlazim na put. Lepo povlači, lako se dozira, lepo ubrzava. Gužva je, kolona malo haotična, kočenje dobro. Izvlačimo se iz gužve kolona daje gas, pratim, ubrzava stabilno, nema trzanja, verovatno tome pomeži i slip and assist clutch (baš laički objašnjeno mehanizam koji pomaže da ne dođe do blokiranja ili skakanja zadnjeg točka), brzina raste ali osećaj se ne menja, motocikl se ne uvija, ne gubi na stabilnosti. Komande leže prirodno. Pomenula sam da vozim bez jakne i vetar me naravno ubija, ne mogu da tvrdim kakav je osećaj kad si obučen adekvatno pa ne bih zalazila u to. Svakako ne nekim normalnim brzinama se ne borim za život i nije mi neprijatno i ako na glavi imam kacigu sa kačketom. Skrećemo levo pa skrećemo desno, odavno nisam vozila motocikl takvih karakteristika pa se pomalo rvemo u krivinama, ali iskreno verujem da je to posledica toga što  sam se odvikla, a ne karakteristika samog motocikla. U krajnjoj liniji upravo ono uvijanje koje sam mrzela kod „diverzije“ ovde izostaje. Točkovi standarno za taj tip motocikla 120/70-17 i 180/55-17 odlično prijanjaju. A onda prva rupa, i prva šaht i najmanja neravnina na putu… Verujte kao da sedim na dasci i da me neko vuče kanapom. Baš veliki minus, ali opet uzmimo u obzir da ja sa svojih 50kg (u tom trenutku) nisam baš prosečan vozač kome je prilagođeno vešanje a i endurača ume da razmazi čoveka. Nastavljam dalje vožnju, vraćamo se u Triumph-ovo predstavništvo. Bez previše muke ga vraćam na mesto odakle sam ga uzela, obrćem ključi i ne skidam kez sa lica. Kažem Žiksu „ovo moraš da probaš“ i zaista to mislim.

Ono što me je raspametilo, a nema apsolutno nikakvog uticaja na vožnju su detalji. To je motocikl koji možete da gledate satima i da otkrivate sitnice koje su dizajneri umetnuli tu. Materijali koji se koriste, teksture, boje, apsolutno je svemu posvećena pažnja. Okrugli digitalni brzinomer i okrugli far daju mu taj retro izgled, Bez suvišnih detalja, samo malo modernizovan prema mom ukusu predstavlja idealan sklop retro i savremenog.

Da li bih ga predložila nekom teraču? Ne. Nekom ko voli malo da da da po gasu, krut i stabilan motor, ali ko neće da ga ganja po putu i ne juri krajnju brzinu? O da. Da li bih ga ja uzela? Da ga ponosno teram od kafića i gledam ga zaljubljeno, i te kako. Ne vidim sebe na naked motoru već neko vreme, ali opet i posle 6 meseci od dana kada sam ga probala poželim da obrnem opet barem još jedan krug i da ga razvučem po nekom putu koji poznajem. Ako to nije jedno veliko DA za motocikl, onda zaista ne znam šta je.