Divlja Tara ugostila je prošlog vikenda ljubitelje offa iz cele Srbije i regiona na drugom Sector off road experience-u. Osamdesetak prijavljenih učesnika imalo je opciju da odabere jedu od dve ponuđene rute – avanturističku tehnički izazovniju koja se prostire obroncima Tare i Zlatibora i duga je stotinak kilometara i drugu, hobi rutu, dugu pedesetak kilometara i prema složenosti nešto lakšu.

Bez neke preciznije informacije o tome koja ruta je koliko zaista zahtevna pošto su informacije koje su davali organizatori išle od ma to je samo malo veći izazov, preko ništa bez guma 50/50 do to je najveći izazov koji ćete imati u životu za avanturističku rutu, odlučila sam da ipak u skladu sa svojim nedostatkom iskustva i treninga krenem sa hobistima. Tomo (Biker Baja) se recimo za istu tu hobi grupu opredelio zbog kiše koja je padala dan i noć pred start što mi je barem malo olakšalo stvar jer će sa mnom ipak ići neko koga poznajem. Na brifingu veče pred start oragnizatori su napomenuli da se adekvatno obujemo i da bez krampona na gumama i ne polazimo. Pomenuto je da ćemo naići na dve boje zastavica na stazi i koje mi treba da pratimo, ali i da su markirani samo dvosmisleni putevi. Na preporuku koju sam dobila, pre nego što sam se uopšte i uputila ka Tari, skinula sam Dmd2 što će se ispostaviti kako jako dobra opcija jer se ispostavilo da smo u hobi grupi samo nas dvoje imali navigaciju.

Jutarnji brifing u subotu je izostao, u 10 sati su nam samo rekli da se spremimo i krenemo. ,,Gde je onaj dečko sa navigacijom? Ajde stani ovde na početak, vi krenite za njim!”, rekli su i mi smo pošli negde. Sa pola pažnje sam pratila rutu, a sa pola pokušavala da shvatim kako radi navigacija. Ne znam ni sa kim sam u grupi niti koliko su spremni da tolerišu moje zaista skromno znanje terenske vožnje koje sa sobom nosi i odsustvo brzine, pa sam se nekako hvatala za činjenicu da barem znam kuda idem. Toma nam se u tom trenutku još nije pridružio. Malo me je tešilo i radovalo što je sa nama pošla i Jovana (Jagodica Bobica) koju sam znala sa društvenih mreža. Ona je inače za mene heroj dana jer je bez trunke iskustva na svom Beneli TRK502x, u pozajmljenim čizmama sišla sa puta. Za mene koja sam u off ušla prvo na kros motoru, pa vežbala malo na dual sportu i na kraju završila na Adventuru koga sam birala tako da mi bude zgodan i za ovakve avanture, sama pomisao da na visokom i teškom motoru, na kome si prešao 400km da bi uopšte i bio tu, jednog dana samo odlučiš da se oprobaš u blatu za mene je negde između neviđene ludosti i hrabrosti. Nažalost zbog uzbuđenja i manjka iskustva ona je već na prvoj blatnjavoj nizbrdici pala, ali smo već tu počeli da radimo kao tim i videlo se da sa ekipom neće biti problema. Nismo joj dali da se vrati kako ne bi navukla averziju prema vožnji van puta i jako mi je drago što nas je poslušala i vozila sa nama još neko vreme.

Trek za sad ne deluje perviše teško i pitam se da li sam možda pogrešila što sam pošla ovom turom. Tomo koji nas je u međuvremenu stigao je isto vidno nezadovoljan svojom odlukom i već osećam kako mi pridikuje što sam mu predložila da idemo zajedno sa hobistima. Srećemo avanturiste pa je gužva na uzanom putu kroz tunele, mi ne baš sigurni ko je naš a ko njihov pokušavamo da se sačekamo a pri tome ne zaustavimo protok. Dok pokušavamo da se okupimo ja dajem moju jaknu jedinoj osobi koja ima torbu za koju smatram da je u našoj grupi i pokušavam da zapamtim pojedinosti motora i opreme kako bih znala od koga jaknu da tražim nazad. Nastavljamo dalje i tu se avanturisti i mi odvajamo. Oni se penju uz blatnjavu padinu a mi nastavljamo pravo. Asfalt je odmah tu, nailazimo na neke motoriste koji stoje. Neko iz grupe daje vezice momku kome je pukla boa na čizmi, pominju da nemaju navigaciju na šta im neko predaje svog ručnog Garmina uz reči da nije baš nešto, ali da radi posao. Tu je i QJ koji stoji na putu, usled pada je menjač stradao, ne možemo da pomognemo pa nastavljamo dalje. Jovana nam maše i nastavlja putem – kaže za prvi put dosta. Nas 7 nastavlja dalje. Čoveka sa žutom kacigom ni na vidiku, super ostala sam bez jakne, mislim dok nastavljamo dalje. Trek postaje zahtevniji, i postaje nam jasno u šta smo se uvalili. Trebalo mi je dobrih petnestak kilometara da ukapiram da dvojca među nama čak i ne pričaju srpski. Jedan od njih na Vstromu veći deo vremena bio je moj par u vožnji. Naš tempo je bio nešto sporiji ali smo bili tu da signaliziramo ostatku ekipe u slučaju da onom drugom zatreba pomoć.

Da li sam pala? Naravno da jesam! Iskreno oduševljena sam da se to desilo samo jednom i to na apsolutno glupom mestu. Išla sam uzbrdo fiksirala kamen, udarila u njega i logično pala. Oprema za koju sam se sama sebi smejala je odradila takav posao da čak i ne znam čime sam udarila i u šta (osim nosom u retrovizor). Tomo je stao, došao je i rus na Stromu. Podigli su mi motor, videla sam da je Tomi merak da proba da ga obrne na gas pa sam ga bodrila u tome i već za par trenutaka nastavili smo dalje. Jednom sam ga zaglavila u blato i to apsolutno glupo, iz te glupe situacije bih se verovatno izvukla i sama ali nije bilo potrebe za time jer je bilo dovoljno da mi neko samo malo pogura zadnji kraj, kolega na KTMu je pritrčao u pomoć. Druga je priča kada sam na samom kraju stala na pola brda sa velikim kamenjem jer nisam ostavila dovoljno prostora osobi ispred mene da završi šta je naumio a i on se malo preračunao pa je stao (doduše na nešto boljoj poziciji). Kamenje i ja nismo baš u ljubavi očigledno, a da se izvučem iz ove situacija morala bih da pustim motor malo nazad pa tek onda probam da se poponem opet. Koliko god se momak na plavoj Yamahi i dečko koji je vodio našu grupu trudili da me podrže i insistirali da ja to mogu, jednostavno sam ih zamolila da oni to urade. Dečko koji nas je vodio je to i uradio, i to je ujedno jedina deonica od pedesetak metara na kojoj je neko drugi vozio moj motor na celom treku. Ne moram da izigravam baju (ne mislim na Bajker Baju), jednostavno želela sam da uživam i nije mi trebalo 5km pred kraj da rizikujem nepotrebnu povredu ili oštećenje motora i ekipa je to prihvatila.

Posle nekih 5 sati vožnje vraćamo se u Vilu Tara President odakle je i trek i počeo. Pomalo izmoreni, ali srećni rado se okupljamo za istim stolom da proslavimo ovu malu pobedu nad blatom i kamenjem ove prelepe planine. Ono što je (da je nekom uopšte palo na pamet da nas spoji) moglo da bude upoznavanje u petak pred brifing, postalo je upoznavanje nakon zajedničke avanture. Jovana nam se zasluženo pridužuje i ćaskamo o podvigu. Shvatila sam da je dečko koji nas je vodio na teneri Marko iz Crne Gore sa kojim sam se zapravo upoznala tog jutra ali sam pošto dobro pamtim imena i lica to nekako previdela. Gospodin na KTMu koji mi je pomagao da se izvučem iz blata je zapravo Lele. Za stolom nam se pridružila i njegova devojka. Gospodin na plavoj jamahi koji se definitivno najviše izigrao u onom blatu je Đorđe. Deluje najozbiljnije među nama ali čak ni on nije imun na veselu atmosferu za stolom. Ona dva rusa sa početka priče nam se nisu pridružila ali smo ih ipak dodali u našu malu Viber zajednicu. Tomu ne predstavljam jer ga već i vi i ja znamo sa početka priče. Na pola prvog pića stiže GS umazan u blato iz koga viri trava. Prepoznajem žutu kacigu i torbu. Za sto seda Ivan, kaže promašio je put i otišao sa avanturistima. Vraća mi jaknu, smeje se i prepričava svoj podvig, iz njegovog izlaganja kao neko ko je planirao da vozi hobi grupu čini mi se da je avanturistički ipak bio malo previše za opušteno zezanje koje smo mi imali na kraju. Za stolom je i Jovan, prepričava kako njegove Dainese patike, nc750 dct i gume za put zaista nisu baš previđene za ovo ali da se nada da je Garmin poslužio momcima kojima ga je dao. Ispostaviće se kasnije Dušanu sa kojim sam isto tog jutra pila kafu, kome smo davali vezice za čizme a sa kojim sam se sutra vraćala deo puta. Svet je tako malo i zabavno mesto kad si otvoren za nova prijateljstva i avanture.

Sve u svemu nadam se da vas uvertira nije navela na pogrešan zaključak, meni je zaista bilo sjajno i rado ću se vratiti na neki od narednih SORE vožnji. Dule i Nebojša su se ziasta potrudili da daju od opreme na korišćenje šta god da je kome zafalilo, bili su tu da daju alat i odgovore na sva konkretna pitanja. Uvek je neko iz organizacije bio dosutpan na viber grupi, a i u toliko grupi ljudi bilo je onih uvek spremnih da pomognu. U petak sam u spontanom razgovoru sa ostalim učesnicima uspela da izvučem par baš korisnih saveta. Sale mi je džentlemnski ispustio gume kako bi se lakše izborila sa terenom koji sledi. Čini mi se samo da su zaboravili da je možda nekome ipak prvi put, da neko nema iskustva sa navigacijama i da je jednostavno zbog cele pompe koju su uspeli da naprave na društvenim mrežama odlučuo da je to pravo mesto da dođe, proba i nauči nešto novo o neverovatno zabavnoj vožnji van puta. Takvi ljudi su ili bili ili bi trebalo da budu u hobi grupi, a hobi grupa nije imala redara ili nekoga ko je barem prošao stazu unapred.

Upravo zbog svega navedenog dajem vam kratak vodič za neiskusne:

• Kada vozite off postoji realna šansa da padnete (i to nije nužno smak sveta)
• Opremite se kao da će se to i desiti
• Računajte da posle ture treba i da se vratite kući, kombi i prikolica su isto ok opcija naručito ako ste skloni ispitivanju granica
• Instalirajte navigaciju. Ja sam po preporuci uzela Dmd2 za android, na grupi su pominjali Gaia i Osmand kao aplikacije za IOS mada ih sigurno ima još i za jedan i za drugi operativni sistem
• Birajte put prema svom znanju, iskustvu ali i afinitetima (ponekad je zabavno imati veći izazov, a ponekad je lepo imati snage za još po nešto posle)
• Ispustite gume, zaista pomaže, o tome na koliko potražite negde drugde
• Povedite prijatelja, ako ipak idete sami upoznajte nove ljude tamo gde idete, sve je zabavnije i bezbednije u društvu
• Ne zaboravite da napravite po neku pauzu za slikanje, ako to ne uradite verovatno će vam kasnije biti žao

Vidimo se na SORE 3, ili negde na putu ili možda čak u šumi. Ko zna!

Više fotografija možete naći kod Stavra
Više snimaka uskoro kod Biker Baje
Više informacijama o ovoj strava avanturi na SORE