18. jun 2024. godine, pet do ponoć: Na putovanje krećemo ujutru. Ljudi u trinestočlanoj grupi nisu ni posle mesec dana uspeli da se dogovore kada će se tačno krenuti i rasprava uveliko traje. ,,Ovo obećava”, pomislila sam. Meni je važno da je Žiks sklopio svoj motor jer je odlučio da ga rasturi par dana pred put i da je došao do Niša tako da nisam sama na putu. Za sve ostalo ćemo lako.

Dan prvi – Gužva u rerni

Šest i nešto je, dva motora i tri putnika su Niš prošla nešto ranije nego što smo planirali. Stigli smo ih na prvoj pauzi na jedva obeležnoj OMV pumpi pred Bugarsku granicu. Dok smo popili nepotrebno skupu kafu i obišli korektan toalet pridružilo se još 8 persona na 5 motora . Napolju je, ispostaviće se kasnije, i više nego prijatnih 28 stepeni. Rano je, nema previse gužve na granici pa odlučujemo da budemo fini. Ta ideja nas napušta vrlo brzo kada Batke pokušava da se gurne ispred nas kolima. Idemo na more, ne dozvoljavamo da nam bilo šta pokvari raspoloženje i ako živa u termometru raste neverovatnom brzinom. Na mnogim okupljanjima pre polaska razgovarali smo o deljenju na grupe ali nekako kolona ostaje u komadu celim putem, sa minimalnim odvajanjima. Već kasnimo poprilično pa je sledeća pauza na već definitivno neprijatnih 38 stepeni na Eko pumpi pred Grčkom granicom. Svaku pauzu cela grupa koristi za točenje goriva i vodu, šalimo se na račun mrtvih biljaka u stakleniku odmah pored. I ako nas je vožnja po podnevnom suncu već uveliko samlela jer su gužve na putu neverovatne, atmosfera je i dalje dobra. Na Bugarsko – Grčkoj granici dočekuje nas nepregledna kolona (više od 7km imam utisak), automobili nas uglavnom propuštaju, kamiondžije pomeraju šlapere, jedan se čak posvađao sa vozačem automobila koji nas je namerno blokirao – kakav car. Granična policija ljubazna na obe strane, mada nas malo upitno gledaju jer se u trenutku naše avanture u Bugarskoj održava veliki skup jednog međunarodnog moto kluba. Pod pritiskom vrućine grupa se rastura i dva motora se odvajaju. Mi ostali stajemo pored neke kafanice, ispostaviće se odličnog mesta sa prirodnim hladom i česmom. Nismo jeli ali smo dopunili zalihe vode u dragstoru. Ironično onaj deseti motor koji se pojavljuje u naslovu u tom trenutku javlja da je ušao u Grčku. Vidite, to je čar solo putovanja, odspavaš i idalje stigneš pre grupe. Nastavljamo ka mestu Nea Moudani-a i kampu Ouzouni Beach u kome smo verovali da nas čeka smeštaj. Entuzijazam nam je na trenutak oborila obilaznica oko Soluna koja je definitivno haos u špicu. Kada smo videli da naša taktika ne ide odlučili smo da pratimo lokalce koji su se neverovatnom brzinom prvolačili kroz gužvu. Pustili smo GS napred i znali da ako on može da prođe možemo svi. Temperaturu smo već i prestali da gledamo i ako smo sigurni da nije nešto drastično padala. I najzad stižemo u kamp. Naravno tamo ljubazan recepcioner nakon malo ćaskanja izgovara: ,,nemamo rezervaciju za vas, ali proverite u kampu pored, to se često dešava”. I tako umeston u fensi Ouzouni beach završismo u susedni, ne tako proslavljeni Oelia Camping & Bungalows. O kvalitetima ovog prvog ne možemo da pričamo, ali zato o utiscima o ovom drugom možemo. Svakako za početak imamo dovoljno mesta, wc je korektan, ima dragostor i restoran. Što se mene tiče nakon porcije ok bolonjeza i čašu lepo ohladjenog Mitasa, veče je proteklo u fazonu nimulid pa spavanje.

Dan drugi – sa poglednom na more

             Šest je sati i već nam je jasno da u kampu neće biti hlada. Noć nam nije donela previše mira jer su nas komarci pojeli, a i u pola noći smo morali da skinemo drugi sloj šatora jer je bilo otprilike hiljadu stepeni. Nema veze, na moru smo, budim se i vidim motocikle kroz mrežicu i sve je kako treba. Odlazimo na plažu po kafu, kad ono Grci ne rade pre 8. Nikad se neću navići na njihovu nonšalantnost i potcenjivanje čari jutra. Čekamo tih desetak minuta jedući pecivo iz dragstora i poručujemo prvu kafu sa poglednom na more. Kuma kaže: ,,daćete mi Tursku”, kum dobacuje: ,,Grčku”. Konobarica osmehom odobrava ovu malu raspravu i ostaje ljubazna prema nama do kraja našeg letovanja. Grčka kafa je vodnjikava i slatka čak i kada joj se ne doda šećer pa ako ste ljubitelj naše gorke, domaće, turske kafe predlažem da je izbegnete. Sa druge strane grci su maheri za pravljenje Nes kafe, ali i sladoleda, pa vam najtoplije preporučujem da pijete ice coffee sa kuglom od vanile. Dok smo mi uživali u kafi deo ekipe je već izvadio sir, slaninu, masline i rakjiu i okupirao plažu. Došli smo u predsezoni pa su svi bili izuzetno tolerantni na naše nonšalantno ponašanje. Ispostaviće se kasnije da 22. Juna neko pucne prstima i sva nonšalantnos ode uđavola pa od jednom nema rezervisanja mesta na plaži peškirom i polu prazna mesta zapravo počnu da budu sve samo ne polu prazna. No vratimo se na drugi dan. Momci su pričali o girosu danima pre nego što smo uopšte i krenuli na more pa je prirodno da nam je kasni doručak bio giros. Uzeli smo ga u restoranu Barelakia gde smo se i u narednim danima vraćali. Ja sam za to vreme ispijala kafu u Surreal Bistro-u divnom kafiću tik uz more. Nea Moudania je inače malo mesto bez plaže, sa simpatičnim šetalištem, puno različitih lokala, školom i crkvom. Ipak kako tu nije bilo plaže odlučili smo da idemo dalje. Naravno uradili smo ono što niko ne preporučuje i gorivo sipali na nekoj poptuno anonimnoj pumpi, bilo je čudnog mirisa i boje ali niko od nas nije imao problema. Nisam sigurna kako smo odlučili da se zaustavimo baš kod Oia beach bar u Nea Plagi-i ali njihov sjajan crveni smut i i zaista vrhunski ohladjeno pivo su bili pun pogodak, čini mi se da je i jedno i drugo koštalo ne više od 6 evra. Iz meni nepoznatog razloga svi vole da Žiks vodi kolonu, a on ume da ubode jako nasumične puteve pa smo tako nakon sjajnog neplaniranog voženje po alternativnom putu alternativnog puta konačno stigli do megamarketa Masoutis,inače nekoliko minuta udaljenog od kampa, gde smo se snabdeli osnovnim potrepštinama – maslinama, sirom, paradajzom i naravno lubenicom. Ispostaviće se da je dragstor u našem kampu zapravo izuzetno korektan sa cenama i da nema potrebe za posetom drugih prodavnica. Pauza u kampu za salatu, kupanjac i još jedan kratak kolektivni izlet do Moudanje kako bi se nećete verovati ponovo jeo giros. Mislim da je ovo jedini trenutak kada su zapravo svih 10 motora i svih 15 putnika bili zajedno na jednom mestu. Kako se vrata kampa zatvaraju u ponoć nismo se previše zadržavali sa idejom da ćemo se malo opustiti i popiti po koje na plaži. Plan nam je osujetila Staramajka (kako smo od milošti zvali gospodju zaduženu za kamp) koja nas je opomenula zbog buke koja i nije baš bila tolika, ali nas je šatro neko sa malim detetom prijavio. Nisam pomenula, a trebalo je, na plaži u kampu je pesak sitan, more je čisto, plitko i mirno sve u svemu pun pogodak.

Dan treći – poseta kamenom raju i srbovanje

             Komarci nam više nisu predstavljali problem jer smo se snabdeli Raidom i naoružali antibubačke sprejevima. Na vrućinu smo malo navikli, a šator smo već i prestali da prekrivamo pa je dobra dremka popravila ne tako savšen kraj prehodnog dana. Još uvek smo bili dovoljno kratko tu i zaljubljeni u pomisao da smo na moru da bi nas smrad obližnjeg postrojenja za preradu fekalija (pretpostavljamo da se to nalazi sa druge strane zida kampa) ometao u uživanju. Planirali smo da obiđemo prvi prst, Kasandru, ali istinu na volju nije nam se previše vozilo pa smo veći deo dana proveli na našoj plaži. Naravno kada je već ponestalo hlada prestalo je i da nas drži mesto pa smo na nečiji predlog da obiđemo obližnji Afitos već svi bili na motorima. Na vožnju trećeg dana krenulo je 7 motra, dva su odustala na samom polasku pa smo dalje u avanturu nastavili sa 5. Hladan tuš u jednoj krivini, motocikl na zemlji, podsetnik da smo ipak ranjivi. Nastavljamo jer ne možemo da pomognemo i brzo stižemo u Afitos.  Vozimo kroz kamene uličice do neke kafanice na plaži kad ono – sve rezervisano. Ekipa već polako gubi volju a ja bih zauvek ostala u onom kamenom raju. Besni zbog situacije nastavljamo do sledeće destinacije, što nas dovodi do kraja Kasandre. Kada prolazite kroz mala mesta na magistrali vrlo lako vam isklizne koju ste kilometražu uopšte i prošli inače mislim da po ovakvim malim putevima najviše dolazi do izražaja koliko grci loše voze i haotično skreću. Sladoled pauza u Pefkohoriju u kafiću u kome nemaju ni limunadu(?!) i povratak nazad. Idalje smo na pet motora jer je jedan ostao u Pefkohoriju, a drugi se pridružio putujućoj družini. Nikada nisam bila ljubitelj takvih turističkih mesta pa mi ni ova avantura nije nešto preterano prijala ali sam je iskoristila za nabavku dugih pantalona jer je mojim listovima bilo dosta toplote koje emituje motor. Odlučili smo da u povratku damo još jednu šansu Afitosu s tim što smo se ovog puta popeli bliže centru sela. Vožnja centrom Afitosa je inače zabranjena za automobile i motocikle i ljudi u lokalima će vas rado podsetiti na to i insistirati da se preparkirate. Šetnja po kamenom selu obraslom u cveća dok iz lokala dopire lagana muzikica za mene je bila jedan od hajlajta ovog putovanja, posle svega to je za mene more. Afitos ima terasu sa koje se prostire panoramski pogled na Egejsko more, ima puno restorana koji su (koliko smo uspeli da zagledamo cenovnike) pristupačni ali je jelovnik pretežno baziran na ribi. Kako nismo hteli da rizikujemo i svaki evro sačuvamo za vožnje odabrali smo lokal koji je u blizini ali ne na samoj terasi. Ta Mpakaliarakia Tou Peirati je mala kafanica u blizini centra sela, usluga je fenomenalna, kao i hrana i belo vino iz rinfuza. Račun za nas devetoro ispao je nešto više od 200 evra što znači između 20 i 25 evra po osobi pri čemu tvrdim da niko nije ostao ni gladan ni žedan. Ako niste spremni da budete dežurne budale u kafani nemojte na put da krećete u velikoj grupi. Naravno da smo se i ovde pokazali. Zapravo cela dinamika je vrlo specifična: vozi se brzo,  svako radi šta hoće i obavezno gledamo da niko ne ostane sam na putu. Dakle dokle god smo bili po dvoje niko nije brinuo gde smo, šta smo i kako ćemo se naći na odredištu. Zato nije ni bilo pompe kada smo se Rajko i ja slučajno odvoji od grupe. Iako svako svojim putem, skoro u isto vreme stižemo u kamp i pomalo ljubomorni na goste koji prave buku na plaži a niko ih ne opominje odlazimo na spavanje.

Dan četvrti – pokretanje sopstvenog biznisa

             Vreme prolazi neverovatno brzo i bliži nam se kraj odmora. Svesni da dan pred put ne želimo da prelazimo veću kilometražu odličili smo da četvrti dan posvetimo obilasku srednjeg prsta, Sitonije. Bez previše očekivanja sa ostatkom ekipe (u ovu avanturicu išlo je 8 motora) polazimo. Već standardno velike gužve i vrućine dovode u pitanje našu sklonost etičnom ponašanju, verujem da nam je svima već dosta svega. A onda u jednom trenutku priroda postaje neverovatna, suvo rastinje, četinarske šume, vreo planinski vazduh i savršene krivine koje nisu opterećene saobraćajem ostavljaju me bez daha. Shvatamo da već neko vreme vozimo i da nam pauza ne bi škodila, skrećemo usmereni nekom tablom ka plaži, piše Armenistēs. Vozimo strmo van puta, okolina ne obećava, nailazimo na kamp i rampu. Tabla kaže 500 m do plaže. Može se samo pešaka. Iskreno pomalo razočarano hodam uzanom stazicom i onda … Stene, beli krupni šljunak, tirkizno more i talasi. Kao da to nije dovoljno pred nama je Svega gora i uzdiže se Atos. Na plaži nema hladovine, ali za goste kampa je i te kako je ima. Zbog visokoih talasa naše amatersko ronjenje na dah ovde baš i nije bilo previše zanimljivo. Ovo definitivno ostaje moja najdraža plaža do kraja letovanja. Nakon malo rashladjivanja nastavljamo dalje do prvog mesta zvanog Sarti. Ljubazan konobar istrčava i zagleđuje motore dok se još parkiramo pa odlučujemo da svratimo kod njega u restoran Stavros na piće. Korektan giros iza ćoška u brzoj hrani Aigaio i vraćamo se do motora. Ljubazan spasilac koji na posao dolazi motorom i parkira se pored preporučuje nam Orange beach kao dobru plažu sa prirodnom hladovinom pa ohrabreni njegovim entuzijazmom po pitanju pomenute plaže praznimo jedan kofer i punimo ga ledom i pićem. I ako smo planirali da napravimo pun krug vraćamo se desetak kilometara unazad, spuštamo ka plaži i nailazimo na raj na zemlji sa sve napuštenim barom. Razvlačimo hemoke, aktiviramo napušteni šank i zabava kreće. Grupa je dovoljno velika da i kad se razmilimo po tolikom prostoru idalje niko ne mora da bude sam. I ako kada kažu plaža naranža misle na isotimeni bar na plaži pored, mala “divlja” plaža na kojoj smo mi bili je krcata, more je tirkizno i ne previše duboko, ima stena i nešto vodenog sveta za videte. Uživamo u svim segmentima, kupamo se, dremamo i pijuckamo hladno piće. Privlačimo ostale turiste na čašicu razgovora i prodajemo krofne koje smo maknuli liku koji se inače time bavi u ovom kraju. Fantomski bar kako smo odmila nazvali naš novi biznis već radi u minusu jer nikome ne naplaćujemo piće, a pare od prodatih krofni vraćamo pravom prodavcu i uz to ga još častimo pivom. Atomsfera dolazi do usijanja i dva motora odlaze na “hlađenje”, ostatak grupe nastavlja kurg sa idejmo ručka u nekoj tavernici. Nekako se ipak zbiramo na kraju, a kako je već krenuo da nas hvata mrak gledali smo da dođemo što bliže kampu. Večeramo u Perasma taverni u Nikitiju. Ne tako sjanu hranu, platili smo između 20 i 30 evra po osobi. Osim što hrana nije bila nešto, pogled je bio nikakav, a ni uslugu nije bila sjajna. Vraćamo se u kamp, smrad već počinje ozbiljno da smara. Pomalo umorni od vožnje i već malo zasićeni jedni drugih zaključujemo da sutra od vožnje nema ništa.

Dan peti – Da se ispišemo pa da idemo

             Budimo se sa pomisli da sutra moramo kući, nisam sigurna ni da li sam uopšte i tužna zbog toga. Iskreno već sam pomalo gladana i dosta mi je peciva, kukam da idemo do Afitosa ili barem Moudanje na droučak. Žiks odbija na prvu, ali Rajka ne drži mesto. Pod pritiskom i uz podsećanje na kvalitet sladoleda u obližnjem kafiću Žiks popušta i pristaje. Kuhinja radi od 9. Grci i njihovo radno vreme. Ispijam espresso lounge, inače tanač internacionalni naziv za produženi espresso, i čekam da mi spreme tost. Vraćamo se do kampa, ali nam se nešto i ne sedi tu pa uzimamo kupaće i nastavljamo put Afitosa. Žiks voli kroz šalu da kaže da mu je to najvažniji deo putovanja jer bi mu se verovatno na glavu popela da letujemo tamo da nismo shvatili kako je more zapravo užasno prljavo a plaža nikakva. Ipak bar u kome je pivo već preteranih 7 evra za 0,5l je jedan od najlepših u kojima smo bili a i more iz njega nije izgledalo ni tako užasno. Ipak 25e po osobi za mesto u istom baru na plaži je bilo i više nego previše za ono što more u ovom mestu pruža pa smo nastavili dalje. Kratka pauza u hemoku pored puta i opet put centra. Za ljubitelje malih porcija giros u brzoj hrani Zali u Afitosu za mene je bio 5/5 mada razumem opsesiju svih ostalih prema onom u Moudanji koji je i veći i bogatiji.  Kafica u istoj onoj piratskoj kafanici, samo na terasi sa pogledom na more i vožnjica nazad. Pažnju nam privalči neka kula pa stajemo. Stižemo u podne u kamp, taman da se rashladimo poslednji put na ovom letovanju u sada već nemirnom moru. Oblaci i neobični talasi podstiču nas da pogledamo prognozu pa planiranu rutu preko Makedonije ipak prbacujemo na Bugarsku. Ranije tuširanje, pakovanje i onda poslednja grupna ekskurzija do Kalitete. Jedan motorista sa svojim saputnikom je odustao dan ranije pa je družina devetočlana (ako brojimo motore, u ljudima je to ipak malo više). Osam motora nas čeka dok lutamo Kaliteom, deo jede nešto konkretno u više nego pristojnom restoranu SOYVLAKERI. Naravno posle klope valja pojesti i nešto slatko pa svi navaljuju na sladoled preko puta dečije igraonice. Princip rada ove poslatičare je: prvo plati, a zatim biraj. Naravno nabavka tolike količine sladoleda je zahtevala vreme pa su dečaci iskoristili priliku da se poigraju na automatima – ne onima za kockanje već onima za decu. Kada smo konačno došli do motora javila se nova ideja. Karting staza je na samo nekoliko kilometara od nas, a tu su i dve diskoteka. I ko zna možda bi i nastavili tamo ali svesni smo da je poslednje veče i pred nama je ne tako kratak put po paklu. Dogovaramo se da krenemo rano, između 8 i 9, i sa nevericom u dogovoreno odlazimo na spavanje.

Dan šesti – Povratak kući

             Žiks je tvrdio da nam vreće za spavanje ne trebaju pa sam se probudila pošteno nazimljena. Ako ste se ikad pitali Shima Drift jakna je odlična za pokrivanje noću. Nervozno molim Rajka da natiska espreso (spravica o kojoj ću pričati više o tekstu o kampovanju) i polazimo za neverovati tačno na vreme.  Prolazimo bez problema radove kod Soluna, i magistralni put kao i granicu. Lagani nesporazum koji je rezultirao vožnjom u dve grupe rešava se nešto posle nje. Odlazimo na drugi doručak u Happy gril odakle planiramo ostatak puta. Inače sve što smo probali u ovom restoranu je zapravo valjalo. Još jedan motorista sa svojim saputnikom odlazi svojim putem. Mi ostali nastavljamo ne tako lagana vožnja kroz Bugarsku sa pauzom posle Sofije za gorivo i ono najvažnije dogovor oko kafane. Odluka pada na Pirot i kafanu Kod Piroćanca. Kako na željenoj lokaciji nije bilo mesta jer se zamislite nismo najavili prelazimo ulicu i ulazimo u susednu Romu. Zaudara na dim, klima šatro radi, a sumnjam i da je firižider uključen. Jedini smo u kafani pa jedemo mlaku salatu, pijemo rashlađeno pivo i jedemo ne previše dobro podgrejano ali jako ukusno meso i prisećamo se lepih trenutaka sa ovog putovanja. Posle svega možda nije kraj kakvom smo se nadali ali je svakako bila ok završnica – mislim da nas je i onako svima svih već bilo preko glave. Mi nastavljamo za Niš, a ostatak ekipe, pet motora, vraća se kući u Zaječar. Za nas je avantura završena.

Retrospektiva:

S kim se družiš takav si – i zaista, kod ovakvih čoporativnih odlazaka zaista je važno koliko je ekipa kompatibilna. Išli smo oslobođeni očekivanja, nismo imali potrebu da bebisitujemo jedni druge i jedino što nas je brinulo je da niko ne ostane sam na putu. Uzmite u obzir, kod ovakvih putovanja nećete baš imati kontrolu nad brzinom kojom se putuje, ponašanjem ostalih članova grupe u saobraćaju i da ćete ako želite da ostanete sa grupom morati da idete po principu ,,gde turci tu i mali Mujo”. Raščistite sa sobom na šta želite da pristanete, a na šta ne i u skladu sa time donesite odluku o tome da li je čoporativna vožnja baš za vas.

I za kampovanje treba prakse – i ako mi nije bio prvi put u kampu motorom, niti prvi put u kampu na moru, sa aspekta planiranja, pakovanja i realizacije kampovanja ovo je bio svojevrsni izazov. Ovoj temi ću posvetiti ceo jedan tekst, ali želim da izdvojim i nekoliko kratkih saveta:

• Pakujte se tako da ne napravite haos u šatoru kada prebacite stvari sa motora u njega
• Vreće ne zauzimaju mnogo ali čaršav i prekrivač zauzimaju manje
• Obavezno nosite nešto protiv komaraca
• Dobar termos je važan
• Prenosivi aparati za kafu su važna stvar ako ste kofeinski zavisnik
• Kamp možda neće imati hladovinu, cerada, mreža ili nešto slično može da bude baš od koristi
• Konopac ne zauzima puno a ima više namena

Savet plus: Povedite nekoga ko vozi GS i uvalite mu sve stvari

JAMAS! – Grci spavaju do kasno, ne očekujte ujutru da popijete kafu. Manje popularna mesta su lepa a povoljnija. Gorivo na anonimnim pumpama je za nas radilo posao ali ne preporučujem. Mi smo parkirali u pešačkim zonama i na trotoarima uglavnom kada smo već videli motocikle tako parkirane, ali ne tvrdim da vam neće napisati kaznu. Grci nisu sjajni vozači i gužve su velike pa dobro otvorite oči i držite dva prsta na kočnici.